Те године, у старим фото-студијима ВТШСС у Новом Саду, проводили смо сате у тамној комори, окружени мирисом хемикалија, слабим црвеним светлом и нестрпљењем да угледамо прве обрисе фотографија на папиру.
Наш предавач црно-беле фотографије, Силвер Телеки, често је умео да ублажи озбиљну атмосферу својим духовитим досеткама. Једном приликом, док смо развијали филм, у шали је добацио студентима: „Ајде неко да упали светло!“
На нашу несрећу, један колега је ту шалу схватио буквално – и клик! – цела просторија је обасјана јаким светлом. Мој филм, на ком сам радио са великом пажњом, остао је спаљен, а на њему су били актови једне Рускиње, колегинице која је тада позирала.
Иронија времена је у томе да је она данас професор сликарства на академији у Москви. Фотографије никада нису сачуване, али прича и тај тренутак заувек су урезани у моје памћење.
Жељко Савић
